Evo zbog čega je poremećaj pažnje samo mit

Kada roditelji čuju da im kažem da je poremećaj pažnje samo mit, oni se često naljute. Misle da im govorim da njihovo dete nije nemirno, da nema problem sa pažnjom, da nije zaboravno, implusivno ili neorganizovano. Ali ja ne govorim to. Prilično je očigledno da naša deca verovatno nisu nikad pre bila toliko hiperaktivna.

Pitanje je, zbog čega je to tako? Da li je to medicinski poremećaj nazvan ADHD? Ne verujem. Pre mislim da se, umesto onoga što po navici zovemo “poremećajem pažnje” ili “hiperaktivnošću”, radi o mnogim drugim stvarima zbrojanim zajedno pod ovom zajedničkom, pojednostavljenom, etiketom.

Deca mogu da se ponašaju hiperaktivno zbog mnogo razloga: zato što su anksiozna ili depresivna, zato što su alergična na mleko, zato što im je dosadno u školi, zato što imaju drugačiji um a nemaju dovoljno svakodnevnih izazova, zato što su preterano stimulisani televizijom ili video igrama. Mogao bih još da nabrajam.

Suština je u tome da ADHD etiketa olakšava da zanemarimo šta se događa ispod površine. “Oh, dakle ima ADHD? Uh, sad nam je lakše. Sad znamo šta je problem.” Ali moguće je i da zapravo ne znamo uopšte.

Iako postoji velika podrška medicinskog i socijalnog okruženja u vezi sa ADHD, kada pogledate literaturu, stvari postaju još manje jasne. Niko na primer ne može sa sigurnošću da kaže koliko dece ima ADHD. Iako literatura tradicionalno saopštava da je to oko 3-5% dece, viđao sam statistike koje se kreću od 0.19% (u Engleskoj) do 10% i više. ADHD je u očima posmatrača.

Mnogi “testovi” koji se koriste u dijagnozi ADHD puni su grešaka. Testovi rangiranja ponašanja koje roditelji treba da procene u skalama od 1 do 5, na primer, kada je u pitanju hiperaktivnost, impulsivnost i tako dalje, su veoma subjektivni, a često se dešava da se roditelji i učitelji ne slože u proceni istog deteta. Kontinuirani testovi performansi koji se često koriste kod ADHD-a su takođe neozbiljni. Jedan od njih predstavlja kutiju koja stoji na stolu. Deci je objašnjeno da pritisnu dugme ispod ekrana svaki put kada se nakon broja 9 pojavi broj 1. Kako glup zadatak! Ipak, na bazi ovoga, deci se postavlja dijagnoza i čak usklađuje terapija lekovima.

Kao što i sama literatura kaže, “ne postoji laboratorijski test (ili drugi objektivni test) koji bi ukazao na to da dete ima ADHD”. Ako je to stvarno tako, kako možemo da znamo zasigurno da ga dete ima ili nema? Viđao sam studije koje pokazuju da simptomi ADHD nestaju ili se ublažavaju u određenim stvarnim životnim situacijama: kada dete radi stvari koje ga interesuju, kada je angažovano u interakciji sa nekim kome veruje, kada mu se da džeparac da nešto uradi, i kada mu se da mogućnost da utiče na posledice svojih aktivnosti. Ako ADHD može da nestane pod ovakvim okolnostima, onda kako je moguće da ADHD zaista može da postoji kao medicinski problem?

Mnogi roditelji mi kažu da ne daju lekove svojoj deci vikendima i tokom raspusta. Zašto? Zato što nisu u školi, pa imaju više mogućnosti da budu aktivni na razne načine. Ako je ovo tačno, onda mi je savršeno jasno, da bar u ovakvim slučajevima, koristimo Ritalin i druge lekove samo da bismo kontrolisali decu u specifičnim okruženjima (na primer, restriktivnim učionicama).

Verujem da je Ritalin veoma efikasan, i da kod neke dece može napraviti veliku razliku. Ali, ovo ne bi trebalo da bude prva stvar kojoj se roditelji i doktori okreću kada problemi počnu da se pojavljuju. Istraživanja su pokazala da deca počnu da svoje rezultate i dela prepisuju leku, a ne svom unutrašnjem naporu. Istraživanja takođe pokazuju da mnoga deca ne vole što uzimaju Ritalin, iako se ovo ne vidi nigde u ADHD literaturi. Kod dece koja imaju širok opseg pažnje (mogu da drže pažnju istovremeno na više različitih stvari, umesto na samo jednu), Ritalin može da suzi pažnju na samo taj jedan stimulus, što je sjajno kada se radi zadatak iz matematike, ali takođe može da sputa više divergentne forme razmišljanja koje su povezane sa kreativnošću.

Verovatno mi najviše smeta kod fenomena zvanog ADHD to uporno isticanje samo negativnih strana. Mi ovde govorimo o poremećaju; govorimo o psihijatrijskoj bolesti. Da li zaista želimo da dajemo ovakve etikete tako proizovljno i slobodno? Tokom 50-ih godina, veoma mali broj dece je dijagnostifikovano sa ovakvim problemom od strane Američkog psihijatrisjkog udruženja. Ova deca su grupisana pod kategorijom “organski moždani sindromi”. To je bila ozbiljna kategorija, koja je obuhvatala decu koja su imala nezgode i bolesti (kao encefalitis) koje su dramatično oštetila delove mozga važnih za pažnju i ponašanje. Ipak, tokom poslednjih 40-tak godina, sve je više dece uvučeno u mrežu poremećaja ponašanja i pažnje, deca o kojoj bi se u ona vremena verovatno pričalo da su “nestašci”, “zvezdobrojci”, “tom sojeri”, ali bi generalno bili posmatrani kao normalni (ili čak i bolji).

Veoma me brine to što literatura o ADHD-u toliko govori o tome šta ovakva deca ne mogu da urade, a suštinski ništa o tome šta mogu da urade. U svom sopstvenom neformalnom istraživanju, video sam bezbrojne primere dece koja su etiketirana sa ADHD koja su muzičari, plesači, atlete, vođe i kreativci u mnogim drugim poljima delovanja. Zašto ne posmatramo ovu decu kao zdrave i kreativne individue koja ne mogu dobro da funkcionišu u određenom tipu okruženja (recimo, u nedođiji od gomile papira kakve su mnoge učionice), ali koji briljiraju kada im se da prilika da uče na svoj način. Mnoga deca koja su etiketirana sa ADHD su ustvari sjajna kada treba da se nešto popravi ili pravi hemijski eksperiment u sopstvenoj laboratoriji, ili kada glume u pozorišnom komadu. Mnoga deca sa problemom u ponašanju odrastu u velike osobe. Ljudi kao što su Tomas Edison, Vinston Čerčil, Sara Bernar, Luj Armstrong i Albert Ajnštajn. Zašto ne počnemo da koristimo modele rasta kako bi opisali našu veoma energičnu decu i bacimo tu etiketu ADHD bolesti u korpu za smeće gde i pripada?

dr Tomas Armstrong

Izvršni direktor Američkog instituta za učenje i razvoj, nagrađivani autor, govornik i edukator.

Izvor:
www.institute4learning.com