U OVOM ČLANKU:

Anksioznost, briga i strah: normalan deo detinjstva?

Vrste anksioznosti kod dece

Uzroci anksioznosti

Kako pružiti podršku detetu koje pati od anksioznosti?

Kada potražiti pomoć psihologa?

Strahovi kod dece

Anksioznost, briga i strah: normalan deo detinjstva?

Sasvim je normalno da deca ponekad pokazuju znake anksioznosti, brige i straha. U većini slučajeva anksioznost i strahovi dođu i prođu, i ne traju previše dugo.

Štaviše, različite vrste anksioznosti nastupaju u različitim uzrastima. Na primer:

• Bebe i mala deca se često plaše naglih i jakih zukova, visina, stranaca i razdvajanja.
• Vrtićka deca i pretškolci mogu da počnu da se plaše da budu sami u mraku.
• Školska deca mogu da počnu da se plaše natprirodnih stvari (kao što su duhovi), društvenih situacija, neuspeha, kritikovanja ili kontrolnih zadataka, fizičkih povreda ili pretnji.

Tipično, bebe i mala deca se ne brinu ni zbog čega. Da bi deca počela da osećaju brigu, ona moraju da budu sposobna da zamišljaju budućnost i ružne stvari koje kogu da se dese. Zato briga postaje češća kod dece uzrasta preko 8 godina.

Deca takođe počinju da brinu o drugim stvarima kako postaju starija. U starijem uzrastu i adolescenciji, fokus postaje manje određen. Na primer, mogu početi dosta da razmišljaju o ratovima, ekonomskim i političkim situacijama, klimatskim promenama, porodičnim odnosima i tako dalje.

Briga i strah su različite forme anksioznosti. Strah se uglavnom odnosi na sadašnje vreme, na neku trenutnu situaciju, dok se briga uglavnom odnosi na razmišljanje o prošlim ili budućim situacijama. Na primer, dete može da se uplaši kada vidi psa, ali takođe može i brinuti kada razmišlja o poseti drugaru koji ima psa.

Vrste anksioznosti kod dece

Deca pokazuju više vrsta anksioznosti. Dete može imati jedan tip straha, ili može da pokazuje više oblika istog straha. Nabrojaćemo najčešće:

Socijalna anksioznost kod dece

Socijalna anksioznost je strah i briga koju dete oseća kada dete treba da ulazi u interakciju sa drugim ljudima, ili da bude u centru pažnje. Dete sa socijalnom anksioznošću može:

• da misli da će drugi ljudi da misle loše o njemu ili da mu se smeju
• da se povuče i bude stiljivo
• da mu bude teško da se upozna sa drugom decom ili da se uključi u grupno druženje
• da ima vrlo malo prijatelja
• da izbegava društvene situacije u kojima može biti u centru pažnje ili da se na bilo koji način ističe - na primer, da razgovara telefonom ili da postavlja pitanja ili odgovara u vrtiću ili u školi

Strah od razdvajanja

Strah od razdvajanja (odvajanja od roditelja) jeste strah i briga koju dete proživljava kada ne može da bude sa svojim roditeljima ili starateljima. Dete sa strahom od razdvajanja može:

• da protestuje, plače ili da se bori tokom odvajanja od roditelja
• da brine da će se povrediti ili upasti u nevolju (može brinuti bilo o svojim roditeljima ili o sebi)
• da odbija da odlazi ili ostaje u vrtiću ili boravku (ili da samo ide u školu kada postane starije)
• da odbija da prenoći u kući kod drugara bez prisustva roditelja
• da oseća mučninu kada se odvaja od roditelja

Opšta anskioznost kod dece

Dete sa opštom anksioznošću sklono je da brine o brojnim segmentima života - počev od drugara u društvu do svetskih događaja. Dete sa opštom anskioznošću može:

• da brine o zdravlju, domaćim zadacima, školi ili sportskim uspesima, novcu, bezbednosti, svetskim događajima, i tako dalje
• da oseća potrebu da sve bude savršeno
• da se plaši da postavlja pitanja ili da odgovara u školi
• da mu bude teško da se snađe sa testovima
• da se plaši novih ili nepoznatih situacija
• da stalno traži ohrabrivanje i tešenje
• da oseća fizičku mučninu dok se brine

Uzroci anksioznosti kod dece

Neka deca su više sklona anksioznosti, jer postoji porodična istorija ovih stanja - baš kao što je slučaj i sa bojom očiju ili drugim genetskim predispozicijama.

Deca takođe mogu da nauče da razmišljaju i da se ponašaju anksiozno jer to vide kod drugih ljudi, ili time što prolaze kroz zastrašujuća iskustva.

Određeni faktori u dečjem okruženju mogu da povećaju šansu da se kod dece razvije anskioznost. Na primer, ukoliko je roditelj previše zaštitnički nastrojen prema stidljivom detetu, ovo može pomoći detetu na kratke staze, ali uopšteno može povećati detetovu anksioznost.

Kako pružiti podršku detetu koje pati od anksioznosti?

Kada su deca hronično anskiozna, čak i najdobronamerniji roditelji mogu da upadnu u vrzino kolo u kojem, ne želeći da dete pati, ustvari pojačavaju njegovu anskioznost. Ovo se dešava kada roditelji, očekujući nastupanje straha kod deteta, pokušaju da ga zaštite.

Evo ključnih smernica na koji način zaista možete pomoći detetu koje se bori sa anksioznošću:

1. Cilj ne treba da vam bude da eliminišete anksioznost, već da pomognete detetu da je kontroliše.

Niko ne želi da vidi dete koje je nesrećno, ali najbolji način da pomognete detetu da prebrodi anksioznost nije da uklonite stresne situacije koji deluju kao okidači straha. Suština je da mu pomognete da nauči da toleriše svoju anksioznost i da da sve od sebe da koliko god može normalno funkcioniše, čak i ako se oseća napeto.  A kao posledica toga, anksioznost će da se smanjuje ili da potpuno nestane tokom vremena.

2. Nemojte izbegavati stvari samo zato što ih se vaše dete plaši.

Izbegavanjem ćete postići da se dete bolje oseća trenutno, ali dugoročno će to samo podsticati anksioznost. Ukoliko se dete nalazi u neprijatnoj situaciji i počne da plače - ne zato što je manipulativno, već zato što se zaista tako oseća - i njegovi roditelji ga brže-bolje izvedu iz te situacije, dete će da nauči i usvoji takav mehanizam odbrane. A scenario u kome će dete plakanjem sebe izvući iz neprijatne situacije može da nastavi da se ponavlja unedogled.

3. Izrazite pozitivna - ali realistična - očekivanja.

Ne možete tvrditi da su dečji strahovi nerealni, da neće uspeti u nečemu što mu je važno, da će se super provesti na klizanju ili da mu se drugo dete neće smejati na predstavi. Ali ono što možete - možete izraziti sigurnost da će ono biti ok, da će moći da se uspešno izbori i da će se, kako bude nastavilo da se suočava sa strahovima, ti strahovi smanjiti vremenom. Ovo detetu daje veru da su vaša očekivanja stvarna i da mu vi nećete tražiti da uradi nešto što nije u stanju da uradi.

4. Poštujte detetova osećanja, ali nemojte da ih osnažujete.

Važno je da znate da razumevanje ne znači obavezno i slaganje. Tako recimo, ako je dete prestravljeno zbog odlaska kod doktora zato što mora da vadi krv ili primi injekciju, nemojte omalovažavati njegove strahove, ali nemojte im ni davati preveliku važnost. Trebalo bi da saslušate dete i budete empatični, da mu pomognete da razume čega se ustvari plaši i da ga ohrabrite da može da se suoči sa strahovima. Poruka koju ustvari želite da prenesete detetu je, “Znam da si uplašena, i to je skroz u redu. Ja sam tu i pomoći ću ti da prebrodiš ovo.”

5. Ne postavljajte detetu direktna pitanja.

Hrabrite dete da priča o osećanjima, ali se trudite da ne postavljate pitanja kao što su “Da li si zabrinut u vezi sa testom?” Ili “Da li se plašiš novogodišnjeg vašara u školi?”. Kako biste izbegli podsticanje anksioznosti, postavljajte pitanja bez pretpostavki, kao na primer “Kako se osećaš u vezi sa vašarom sutra?”

6. Nemojte podstrekivati detetov strah.

Ono što nikako ne želite je da svojim tonom, glasom ili govorom tela komunicirate detetu “Možda je ovo nešto od čega ćeš se uplašiti.” Recimo da dete ima neprijatno iskustvo sa psom. Sledeći put kada se nađe sa psom, vi se možete zabrinuti oko toga kako će dete reagovati i možete nesvesno poslati poruku da bi dete trebalo da se boji.

  Kako se ponaša hiperaktivno dete?

7. Hrabrite dete da toleriše anksioznost.

Dajte detetu do znanja da cenite njegov trud da toleriše anksioznost kako bi uradilo ono šta treba da uradi (na primer da zaspi samo). Zaista je veliki izazov za svakoga da se uhvati u koštac sa strahovima i dozvoli da se anksioznost prirodnim tokom reši. Anksioznost se prirodno smanjuje onda kada nastavljamo da se suočavamo sa situacijama koje je uzrokuju. Možda se neće uvek u potpunosti smanjiti (mada često i hoće), možda se neće smanjivati brzinom kojom želite, ali samo se na ovaj način možemo zaista rešiti svojih strahova.

8. Trudite se da vreme iščekivanja bude što kraće.

Kada se nečega plašimo, najgore nam je ustvari vreme pre toga. Tako da je preporuka roditeljima da se zaista potrude da smanje ovaj period iščekivanja.  Ako dete ima tremu zato što mora da ide kod doktora, bolje je da ne započinjete tu temu satima pre nego što treba da krenete, jer će to verovatno dodatno uznemiriti dete. Trudite se da skratite ovo vreme na minimum.

9. Detaljno razmišljajte o strašnim situacijama zajedno sa svojim detetom.

Ponekad pomaže da pričate o tome šta će se desiti ako se njegovi najveći strahovi ostvare - kako bi ono to podnelo? Dete koje se plaši razdvajanja od roditelja može da se plaši šta će se desiti ako roditelji ne dođu po njega. Dakle, razgovarajte o tome. Ako mama ne dođe po tebe kada se završi trening, šta bi ti uradila? “Pa, rekla bih treneru da moja mama nije došla.” I šta misliš da bi onda trener uradio? “Pa, zvao bi moju mamu. Ili bi čekao samnom.” Za neku decu, podrobno planiranje može smanjiti neizvesnost na zdrav, efikasan način.

10. Pokušajte da date zdrav primer detetu kako se bori sa anskioznošću.

Pokažite detetu kako se i sami borite sa anksioznošću. Deca uče posmatrajući, i sigurno će poprimiti vaše stavove ako se žalite prijateljici preko telefona da ne možete da se izborite sa nekom brigom. Ovde ne mislimo da treba da se pretvarate kako nemate stresova ni briga, ali dajte da dete vidi i čuje kako se sa time borite mirno i staloženo, tolerišući stres i osećajući se ponosno i zadovoljno kako uspevate da ga prebrodite.

Kada potražiti pomoć dečjeg psihologa?

Ako ste zabrinuti u vezi sa strahovima koje oseća vaše dete, svakako bi bilo dobro da potražite savet psihologa.

Najbolje je da potražite pomoć stručnjaka ukoliko:

• je anskioznost vašeg deteta tolika da ga sprečava da radi stvari koje želi ili kada ga strah sprečava da učestvuje u druženjima, školskim ili predškolskim aktivnostima ili u porodičnom životu.
   
• se ponašanje vašeg deteta veoma razlikuje od druge dece istog uzrasta - na primer, uobičajeno je da većina dece ima separacioni strah kada odlazi prvi put u vrtić, ali je daleko manje prisutan kod dece koja navrše 8 godina.
   
• reakcije vašeg deteta deluju ekstremno snažne - na primer, vaše dete pokazuje da mu je jako neprijatno i teško mu je da se umiri kada ga ostavite.
   
• izražena anskioznost može da utiče na zdravlje deteta i na njegovo opšte raspoloženje i emotivno stanje. Neka deca će prerasti svoje strahove, dok će neka deca nastaviti da imaju strahove sve dok ne nađu profesionalnu pomoć.

Foto: Shutterstock

Izvori:
www.focusonthefamily.com
www.childmind.org