U OVOM ČLANKU:

Šta je separaciona anskioznost?

Skidanje straha kod dece

Preporuke: šta raditi, a šta ne raditi?

Strah od odvajanja: separaciona anksioznost

Dete plače i očajnički vas hvata za noge, ruke i vrat. Pokušavate da ga utešite, boreći se sa njegovim suzama. Vaspitačica pokušava da ga smiri. Dete hvata još veća panika. Počinje da vrišti.

Ove reči opisuju uobičajen početak dana kod mnoge dece.

Teško je pronaći dete koje se mnogo raduje odlasku u vrtić ili školu. Naravno, ima dece koja vole boravak na mestu sa puno drugara, ali ipak će većina radije birati letnji raspust ili vikend bez obaveza, nego rane jutarnje vožnje autobusom i radne zadatke.

Ipak, kod neke dece prorade sirove emocije koje postaju mnogo jače od uobičajene nostalgije za kućom i porodicom, a njihovi panični izrazi lica nemaju veze sa zadacima koji ih čekaju. Ova deca se bore sa separacionom anksioznošću.

Štaviše, deca nisu jedina koja paniče! Za roditelje je prava borba da nađu prave reči, da kažu ili urade pravu stvar kako bi deci ublažila strah. 

Postoje pristupi koji mogu da pomognu, kao i pristupi koji ne pomažu toliko koliko se možda čini.

Šta je separaciona anskioznost?

Prva stvar koju treba da znate jeste da je strah od odvajanja normalna faza kod dece. Kao i druge forme anksioznosti, separaciona anksioznost ima veoma važnu evolutivnu funkciju: da dete drži blizu onoga ko će ga zaštititi od veoma realnih opasnosti još od praistorije. I nastavlja da ih štiti od pretnji i danas.

Dečji mozak je prirodno programiran da se plaši udaljenosti od roditelja. A i roditelji su takođe “setovani” da osećaju brigu kada beba nije blizu, kada je izvan vidokruga i kada je neko drugi čuva.

Naravno, postoje slučajevi kada dete proživljava abnormalne nivoe straha od odvajanja.

Kada ovaj strah utiče na drugarstva, kada detetu biva fizički loše, kada dete odbija da ide u vrtić ili školu, ili kada strahovi više nisu opravdani u tom uzrastu, psiholog može zaključiti da je reč o separacionoj anksioznosti i predložiti odgovarajući plan rada sa detetom.
 

Treba znati da je određen nivo separacione anksioznosti prilično česta pojava, a terapiju "lečenja" strahova mogu sprovoditi roditelji sa detetom,  uz malo planiranja i strpljenja.

Cilj rada na oslobađanju straha nije da se kod deteta eliminiše strah, već da se dete nauči da prepozna situacije u kojima nema realnih opasnosti i da u tim situacijama zna kako da "otpusti" strah. 

Skidanje straha kod dece: Šta mogu da uradim?

Ono što odmah morate da znate: alati koje ćemo vam predstaviti su jednako namenjeni vama, kao i vašem detetu. Naravno da je teško gledati uplakano dete i nema ničeg goreg nego ostaviti dete u suzama. Vaš prirodni instinkt jeste da brzo “popravite” stvari i utešite ga.

Međutim, ako uspete da se fokusirate na plan koji će pomoći detetu da postane jače i otpornije, nasuprot brzom “popravljanju”, i za vas kao roditelje i za dete će ovo biti mnogo bolje rešenje na duže staze.

Šta raditi, a šta ne raditi:

Razgovarajte o tome šta će se desiti unapred.

Napravite plan. Da li se plaši prvog dana odlaska u vrtić ili školu? Počnite da razgovarate sa detetom nedelju dana ranije, uključujući detalje o tome kako ćete ga pokupiti posle posla, kako ćete posle otići u nabavku/uraditi domaći/gledati TV…

Ubeležite u kalendar dan početka škole kako biste detetu dali perspektivu vremena. Ako je škola već počela, svako veče razgovarajte do detalja o narednom danu. Pomozite detetu da spakuje ranac, odabere stvari koje će obući, smisli šta će za užinu, sve unapred.


Verovatno nazirete o čemu je reč - što manje iznenađenja, to bolje.

Nemojte pominjati ništa u vezi straha ili brige ukoliko dete samo ne pokazuje ovakve emocije.

Možda mu je baš danas ok da s mirom ode u školu. Ako jeste, probajte da ga ne pitate da li je zabrinuto, niti mu govorite da ste ponosni što se ne plaši.

Ukoliko dete nije unapred razmišljalo o strahovima, ovakvi komentari mogu da učine da počne da misli o razlozima zbog kojih bi trebalo da brine.
 

Pročitaj još:

• Kako se ponaša hiperaktivno dete?

Upoznajte dete se novim okruženjem.

Otkrijte gde se nalazi školsko dvorište. Ako je moguće, povedite ga nekad da se poigra. Možda možete ući u zgradu kako bi detetu bio poznat prostor i pre nego što počne da ide samo. “Vidi, imaju ormariće za stvari” ili “Izgleda da se na kraju hodnika nalazi toalet”.

​
Kada utvrdite gde se šta nalazi, recite mu da vas posle podseti gde je šta.

Ne dajte detetu da pretera. Ograničite vreme držanja za ruku.

Možete ga upoznati sa učiteljem ili vaspitačicom, ali onda ohrabrite dete da samo priđe i kaže “doviđenja” ili da pita nešto ako ga zanima. 
 

Time što ćete odstupiti taman koliko treba i tamo gde treba, vi dete ustvari uveravate da je ono sposobno da bude nezavisno, makar i na kratko vreme. Možete ga kasnije pohvaliti za ove sitne pobede.

Osmislite rutinu pozdravljanja i budite dosledni.

Osmislite unapred ritual koji može da bude tajno rukovanje ili poljubac u obraz koji će "trajati ceo dan". Ili dajte detetu sitan predmet koji će vam ono vratiti kada ga pokupite.

Plišane igračke ili omiljen karakter su često sjajna podrška i najveća uteha malom detetu kada odlazi van kuće. Dozvolite detetu da ponese sa sobom omiljenog "drugara".

Koju god rutinu da smislite, najvažnija stvar je da odete onda kada je obavite i da ne padnete u iskušenje da ostanete duže, ili da ponavljate rutinu ili da date samo još jedan zagrljaj.

Neka dete zna da "zdravo" znači "zdravo", dok ne dođete po njega.

Nemojte se premišljati.

Ovo treba istaknti. Veoma je teško okrenuti se i otići kada je dete uznemireno ili uplašeno. Ali deca su pametna i ubrzo će shvatiti da suzama mogu da vas zadrže.

Niko ne osporava pri tom iskrenost tih suza; dete je zaista uznemireno i to je savršeno jasno. Ali, ako ima mogućnost izbora između vaše blizine ili sticanja sopstvenih veština nezavisnosti i otpornosti, dete će verovatno izabrati vas, znajući da će vas njihove suze zadržati.

Dajte sve od sebe da zadržite mir i kontrolu sopstvenih emocija.

Čak i kada vam se srce cepa. Čak i ako je ovo vaše najmlađe dete i ono kreće u školu i dok trepnete već će se odseliti i jednostavno ne možete da ne budete tužni. Držite to sve u sebi. Namestite hrabro lice i pokažite detetu da je sve pod kontrolom.

Skrivanje emocija od deteta nije uvek najbolje, ali imajte u vidu da je u ovoj situaciji to važno jer mu pomažete da se oseća sigurno bez vas.

Nemojte se iskradati kad dete ne gleda.

Znamo da je ovo primamljivo rešenje: “Sada ne plače i okrenut je leđima i ako se ja samo isšunjam napolje, neće biti suza.” Deluje logično. Sve dok se ne setite da radite na tome da dete izgradi dugoročnu otpornost, a ne samo da ovaj put uspe.

Kada jednom shvati da ste se iskrali, dete će sledeći dan krenuti sa manje poverenja i više straha.

Dozvolite detetu da pokaže šta oseća, da zna da je svako osećanje u redu.

Recite detetu da je prirodno da oseća neku dozu straha. Malo straha je dobro jer će ga to čuvati od opasnosti. Zatim ga uverite da će BITI bezbedno i da ćete se vratiti po njega. Možete reći “Razumem da si zabrinuta i to je u redu. Ali, obećavam ti da ću biti tu kada se škola završi, kao što sam tu svako jutro kada se probudiš.”

Možda možete pronaći i knjigu koja se bavi strahovima. Deca vole da se povežu sa karakterima i njihovim emocijama, pa te emocije lakše prihvate kao normalne i prolazne.

Nemojte mu davati nagrade niti ga kažnjavati.

“Ako prestaneš da plačeš kupiću ti sladoled” ili “Ako ne uđeš unutra, večeras nema crtaća”, deluju kao razumne strategije, ali nagrade i kazne jesu alati za ponašanje, a anksioznost nije ponašanje. To je prirodna, instinktivna reakcija koju dete uči da kontroliše uz vašu pomoć i podršku.

Naučite dete da mirno i logično razgovara sa sopstvenim mozgom.

“Hajde da dišemo zajedno. Znam da si uplašen. To je sasvim u redu. Mozak ti govori da se plašiš. Sećaš se onoga što smo pričali o strahovima? Hajde da pogledamo okolo zajedno. Da li vidiš nešto strašno? Da li ti nešto deluje opasno? Vidim tvoju vaspitačicu i znamo da je fina jer smo je upoznali. Vidim drugu decu tvog uzrasta, neka od njih se igraju. Da li možeš da mi pokažeš prstom šta je opasno? Da li je moguće da tvoj mozak želi da te prevari mislima da ima opasnosti, iako je ustvari nema? Hajde da još jednom udahnemo zajedno. Onda ćemo biti spremni za naš tajni pozdrav i videćemo se ponovo na ovom istom mestu u (toliko) sati.”

Preuzeto sa: gozen.com

Foto: Freepik